Управо је напунио 75 година Давид Гилмоур а можда и милиони обожавалаца Пинк Флоид, расути по четири краја света, чекали су на њиховој страни незабораван гитариста, рођендански поклон незабораван…за њих. У ствари, протеклих месеци, гласови, мање или више неконтролисани, говорили су о састанцима тројице бивших преживелих чланова енглеске групе где су, поред самог Давида Гилмоура, били присутни Рогер Ватерс e Ницк Масон. Четврти, историјски члан и суоснивач групе, свирач клавијатура Рицхард Вригхт, преминуо 2008. године.
Циљ ових састанака био је покушај успостављања тренинга и поновног покретања новим уметничким пројектима, Било би то окупљање века. Каже се да су две од три странке сматрале да је нови одлазак могућ и да су их представљали Ватерс и Масон. Сам Гилмоур је тај који је чудесну авантуру сматрао дефинитивно затвореном. Његове речи изговорене пре неколико дана потврђују његов начин размишљања и имају укус реченице. Дефинитивно.
Пинк Флоид, крај.
У интервјуу за Гитариста, популарни амерички часопис који намигује највећим виртуозима гитаре, британски музичар дефинитивно затвара врата могућој реконструкцији Пинк Флоида: "Доста, завршио сам са бендом. Учинити то без Рицхарда било би погрешно. И слажем се са Роџером Вотерсом да ради шта воли и да се забавља у свим овим емисијама на „Зиду“. Мирна сам са свим овим. И дефинитивно не желим да се враћам и играм стадионе. Слободна сам да радим тачно оно што желим и како желим".
Роџер Вотерс је то одлучио пре 40 година
Гилмурово позивање на Роџера Вотерса је све само не случајно. Ватерс је направио његов опроштајни корак пре четрдесет година, издавањем албума "Последњи рез”, 1983. година. Тада је он био тај који је захтевао да и остала три члана прогласе причу о Пинк Флоиду затвореном. Али тада су Давид Гилмоур, Рицхард Вригхт и Ницк Масон рекли не и наставили причу легендарне енглеске групе још једну деценију, и даље пружајући незаборавне емоције уживо, попут концерта у лагуни Венеција од 15. јула 1989.
Тужна, али исправна одлука
Речи Давида Гилмоура ставиле су последњу реч једном од најнеобичнијих бендова у историји музике. То се може дефинисати као одлука болно, јер одузима сваку наду да ћемо их поново видети заједно; међутим, може се и дефинисати јел тако, јер долази када сте потпуно свесни да оно што је било више не може да се врати. Пинк Флоид су били тако сјајан, иновативан феномен који није више поновљив. У уметничкој равнотежи групе, Рицхард Вригхт, више нема нијемог, али изванредног музичара, и више не може бити тог креативног и иновативног духа, тог генија у композицијама које су групу учиниле јединственом.
Време пролази. Неумољиво. За свакога. Увек морате бити у стању да препознате тренутак када морате да кажете „сад је доста”, Чак и ако то кошта напора. За све уметнике то је најтежи тренутак, јер се, најчешће, поклапа са напредовањем година и признањем које човек више не може дати, уметнички, оно што је дато у толико година, заиста је тешко. Ми непоколебљиви и остарели навијачи Пинк Флоида морамо захвалити Давиду Гилмоур-у на његовој одлуци. Он, Рогер Ватерс, Рицхард Вригхт и Ницк Масон, не заборављајући бриљантно лудило још једног суоснивача групе, који је преминуо 2006. године, наиме Сид Барет *, историја музике написана је великим словима. На нама је да диван задатак да је наставимо преносити нашој деци и унуцима који ће је пак преносити својој деци и унуцима. Јер је рад Пинк Флоида попут ремек-дела уметности или књижевности: вечни, само e непоновљив.
ПС.
* Њиховом несталом пријатељу Сид Барет Пинк Флоид је посветио једну од најлепших песама у историји Рок-а: "Волео бих да си овде".
